Сасвим Неприродно.
Кажу да тек након деценије уживања, стичете потребну квалификацију " пушача " и сматра се да је након тога немогуће прекинути са навиком, или да је одрицање " болно ". Барем су мени тако рекли - 9 година и 9 месеци је трајала моја навика. Игра бројева? Само чекајте даље.
Добро, није баш 9 година, заправо је мање, осам и нешто, јер сам имао паузу у осмом разреду - мало више од годину дана нисам пушиo, али сам наставио у средњој и све до краја децембра прошле године, све ми дирајте, али не и цигарете! Ако их немам крај себе, то је значило бесмислен живот, и то ми се није догодило више од три пута - прво цигарете, па све остало.
А онда сам се разболео, ангина плекторис, прекинуо сам пост, а остало ми је три недеље, јбг.. Помислио сам, зашто да се не одужим Богу (религиозан сам на свој начин) и покажем да сам стварно желео да постим, па сам направио план да издржим до Божића. Издржао сам мноого дуже, заправо до данас.
Никакав посебан разлог нисам имао - смртно ми је досадно, помало сам бесан на све, нервозан, усамљен, реших да одем до оближњег парка са свеском у руци и свежом кутијом цигарета. Када сам стигао до трафике, први " флеш " - у њој ради моја другарица из дана када сам почео да пушим и " бизарна " сцена; пошто нам очеви раде заједно у истој фирми, замолим је да не каже да сам куповао цигарете?! Еееј, матора магарчина, а понаша се као клинц?! Добро, то је смешно, али то што сам срео сведока тих првих дана, није. Идемо даље.
Седох на клупу, уживам у музици - поента је била да не пушим спортски, већ да пушим овако, и у оваквим приликама, понекад. Међутим.. Узимам кутију, ОК, познат осећај, а нисам пушио само три месеца, наравно да ми је мало чудно.. Узимам ваљкасту " справу ", " сто-ес ", ма дивота, стављам је у уста, међутим... Непознат осећај у устима! Невероватно. Помало у неверици, палим на брзака, узимам поштен " цуг ", свестан сам могућих последица, типа, вртоглавице, мучнине, али ништа од тога - ово је јебено одвратно! Да не поверује човек! Задовољства којег се сећам као великог, али поприлично " отприлично ", једноставно нема! Али познат ми је укус, идентичан првој цигарети! Идентичан! Одвратно! Ништа, можда ће друга бити боља.
Пролази пола сата, иде ме " инспирација ", одлично иде писање, практично, након оволико емотивних шокова било би чудно да не иде, леп дан, на лепом сам месту, узимам другу цигарету - ма јок, опет је одвратно.
Седим тако и размишљам - оставио сам цигарете као што сам оставио неке девојке, осећао сам се супериорно и могао да их имам кад год пожелим, те ми нису интересантне. Сада, када је мене оставила девојка, због којих сам их такође ( мање-више ) оставио, враћам им се, али су оне потпуно " разуларене ". Бесно гледам у небо, и мислим на Бога - нарушен нам је однос, то је јасно, али зашто је бесан на мене? Зато што сам ја бесан на њега? Пишем још мало и устајем, крећем у шетњу. Пошто сам се угојио између 7 и 5 ( значи, 6 ) килограма за та три месеца ( имам још места, хвала Богу! ), смета ми стомак, па таман једна фина километража.. Слушам Grant Lee Buffalo (све препоруке, један од мојих омиљених бендова), размишљам о Либији, Богу, Нини, својој будућности, тј. послу који почињем следеће недеље.. Свашта. Стижем у град и има шта да видим - на један врло посебан дан за мене и једну младу даму која се баш недавно јавила након годину и по дана тишине свира бенд који је " наш ". Смејем се, али горко - још једна " ствар " која ми више не значи, а коју сам волео можда и више од цигарета. Сетим се тек тада, па да, 2011 је тачно 10 година од моје прве цигарете... Ко зна, можда и јесте био 23. Март. Рано пролеће, то је све што имам да вам кажем, заиста се не сећам. Крећем ка кући, размишљам о сопственој глупости - значај датума, календара, Бога, цигарета, уживања, девојака... Експлозија страсти и ништа ми није јасно. Помислио сам, волео бих да ово нема никаквог смисла, и да не постоји никакава Сила која омогућава и онемогућава ствари када сам ја у питању, јер нисам сигуран да бих волео да ( и даље ) зависим од плана Силе, а не од себе. Јер ако ја зависим од добре воље Господа, то значи да треба да га умилостивим? Истовремено, ако је он неки Бог, онда он зна шта се крије у мом срцу - а оно је на свом месту. Међтим, ако постоји, зашто ми отима моја два највећа задовољства - девојка на коју " откидам " и сад цигарете којима сам покушао да се вратим? Ово је проблем филозофске природе, на овој тачки цигарете су ми проклето одвратне и нећу више никада купити ниједну паклицу.
Али, улазим у кућу, трзај мишем, па клик на браузер, и ето ме на - Фејсу! Нема ништа, а видим да се ни Нина није поставила ништа ново, што је поприлично добро, јер ставља нешто типа, " секс је био страва, добар си јебач ", а овог пута знам да то нисам ја, те то може бити само неко други - класичне, свакодневне Фејсбук зајебанције.
Савладавам се, видим, нотификејшн, отворим, неки Арапин лајкује мој пост, ево тачног поста "Asiel Yessengeldina likes your comment: "Who cares? Who wants to live forever?" 5:48pm " Клик на то, кад има шта да видим - то је мој пост на фан-пејџу Малбора од пре две године! Случајност? Хаххаха! Након целог свог дана, и целе ове јебене 2011 године, која траје, ево три месеца, и већ је јебена, ово је, једноставно превише! Нема случајности, нема судбина и нема контроле - човек планира, Бог се смеје. Једноставно, не вреди. Добио сам посао када се нисам надао, изгубио сам девојку када се нисам надао, добио сам девојку којој се нисам надао итд, све сама изненађења, чуда.. понекад. Тако ми се догађају фантастичне ствари, а онда буквално НИШТА месецима. Знам да нисам једини, али забога - ја нисам пољубио девојку, а камоли секс СРАМОТНО ДУГО, а нисам им се ни свиђао нешто, без обзира на сав мој труд. А онда се спетљам са Нином, која ми је била буквално ТОП 1 жена на свету. Ништа не капирам, али ово сам морао да поделим са неким, иначе ћу полудети, моји пријатељи немају времена да блеје током дана, али су зато на Фејсу, а то ми није нешто.. Енивеј, како оставити цигарете, савет? Издржите три месеца. Јако је тешко, све је ново, учите како са рукама, како да причате без драмске паузе за дим, али вреди! Више пара, више ствари урадите уместо да губите време пушећи, то вам каже страствена дангуба која највише воли да седи по парковима и да пуши. Ето, то не могу, немам девојку, волим Либију и Гадафија, што она мрзи, те се нећемо сигурно помирити нити икада више бити заједно (о њој следећи пут, мајке ми), а на све то, она има неког јебача, а тек што смо раскинули.. Само бих да сам макар задовољан животом. Сада ми није тежак, али није ни леп, сив је, досадан, све више се удаљавам од свега овога, бринем. Почињем да бринем. (Даље) (#)
