Сасвим Неприродно.
О Либији сам знао само да тамо иду људи да раде за велике паре, и да сви који су тамо провели пар година, а барем исто толико времена овде немају превише проблема. О њиховом лудом Диктатору и Тиранину, Моамеру Ел Гадафију сам читао у разним часописима - ЦКМ, ФХМ, и слични који су писали приче типа " од мушкарца за мушкарце ". Тек касније сам схватио да је читање тог ђубрета нешто потпуно геј, и заправо парадокс - мушкарци када читају, читају нешто вредно тога, разонода је превише.. удобна. Но, све што сам знао о њему, знао сам одатле и нисам превише размишљао о томе како је могуће да је та земља Мека и Медина за нас, а пакао за угњетавану нативну популацију, која се гуши у неслободама и чежњи за мало " западњачког " ваздуха, макар и градског, високо-октанског. Према томе, мислио сам да је човек, у најмању руку, кловн.
И пре и после стварања тог небитног става, живот је већ ишао некако, а ја помало " шарао ", истражујући различите стазе и начине живота. Овим не мислим на толико иритантну појаву да сваки јебени наркоман има неку причу који треба испричати - не пијем већ годинама, а дрогирао се нисам никад ( практично ). Више сам, рецимо.. Тражио баланс, баланс на овом немирном тлу које ми када најчвршће стојим на њему, редовно измиче. Ко сам, шта сам, где желим да будем, шта желим да постанем, и сличне теме о којима никако не размишљају тинејџери - то су теме о којима се мисли након, рецимо, двадесет друге године, када се самоиницијативно " избаците " са тотално промашеног факултета и узалудног студирања, када схватите да вас је то спасило, али и потрошило године живота.. FUCK. Мислим, да сам ишао против себе и постао то што нисам, то је пут без повратка и коначна судбина, што сам крајњим трзајем непознатом снагом избегао. Али се тиме суочио са својом сопственом земљом, за коју сам открио, више него икад, да је не волим. Ја не волим Србију, а поготово не волим нашег председника, Бориса Тадића. Да је жив, сада бих рекао да не волим ни Зорана Ђинђића, али није жив, а у сећању ми је остао као човек који није смео да изађе 1 на 1 са таквом утваром као што је Слободан Милошевић на изборе, него нам је послао Коштуњавог, којег смо се једва решили осам година касније. Зорана су убили, а легенда о њему живи - ја се сећам само да је тотално засрао ствар и поставио камен темељац овој Бласфемији у којој данас живимо. Дакле, не волим ништа - не волим људе, јер су сви моји пријатељи у странкама, или татини синови, и нико не размишља о томе шта жели да постане, него ће бити оно што могу, у датим условима, који обично зависе од политичке климе и " доступности ". Криминал, корупција, све то сам упознао из прве руке и видео Га - што је врло важно. Сулудим путевима, ја се дружим са оно што ви зовете " елита ", нису бахати и глупи, паметни су и добри људи, али и обезбеђени и заштићени од судбинских избора. Ја, пак, нисам.
" Колико познајеш себе ако никада ниси био у тучи " - тако бих описао свој сусрет са, практично, самим собом. Ја бих само да будем небитан, и да ме људи оставе на миру, што је знатно теже него што се чини на први поглед. Свуда, али баш свуда и у свакој ситуацији, постоји као неко такмичење и поновно доказивање. Живот је борба непрестана. Такмичете се са људима на послу, у школама, на улицама, са удварачима ваших девојака и увек око истог - новца. Да којим случајем сада добијем, рецимо, триста `иљада евра, цео мој живот би се променио, знатно на боље, у сваком погледу. Друштвени углед, друштвени живот а сигурно бих још увек имао и Њу, али о томе у посебној теми када саберем и одузмем. Овако, испред мене је борба. Знам, негативан сам - а данас, када ово пишем, добио сам нови посао, који може да буде посао какав ја волим, што је основа моје животне филозофије - ради оно што радиш најбоље, буди оно што јеси. Чему, онда, овај негативан тон?
Да ли знате како се живело у Либији, пре него што смо им ми, глупа Србија, увела санкције, а наши пријатељи Французи и Американци " демократизовали " ( in progress, stay tuned )
Школовање, здравство и комуналије су бесплатни за сваког. Стударање у иностранству? Нема проблема, држава плаћа студирање у иностранству. Када се пар венча, од државе добију кућу или стан. Ко је незапослен, добија просечну плату свог звања док се не запосли, тј. док га држава не запосли.
Ето, три лако доступне информације о стварном стању у тој Либији.
Утицај Западне културе, медија и примамљив ресурс сада су заувек уништили један начин живота, а луди диктатор који није морао да свом народу омогући овако лагодан живот имаће статус какав има Садам Хусеин, још једна заблуда званичне Историје који пишу фашисти Вашингтона..
Добро је да сам за ову Оазу сазнали сада када нестаје, и више не може бити предмет сањарења врелих пустињских ноћи у једном сасвим другачијем животном облику..
Да, да, буни се народ, како да не - 40 година је превише, јел`да? Зато мрзим свој глупави народ још више, јер он није ништа научио из наше горке судбине, а на бомбардовање Либије и убијање цивила гледа као што је неки Данац гледао на нас пре 12 година, и признајте, заболе вас и за једне и за друге, јер живот овде не оставља превише времена за такве мисли.
Замислите да се родите, да сте стално окружени породицом, да студирате шта год да желите, да нисте гладни, нисте жедни, лепо сте обучени, имате све што пожелите од материјалних ствари, венчате се зато што сте се заљубили.. Дођавола, мени би било довољно само ово, а камоли наставак списка - " стан, аутомобил по фабричкој цени.. ".
Слобода говора и мишљења кажете? Хахахаха! Ко заиста мисли да је око тога овде реч? Ко може да замисли да се одриче свега оног, због могућности да на блогу напише - Борис Тадић је пушио коњу курац, док га је носорог јебао у буљу. Ето, то вам је та слобода говора, и што се мене тиче, не треба ми ако се под слободом говора подразумева критика власти - ја хоћу да сам глуп, да не знам ко је власт, али да власт свој посао ради добро, а јебему матер, ако Гадафи није радио добро, онда не знам ко је..
Јел знате ко је незадовољан тамо? Незадовољни су они који су о трошку Либије студирали у иностранству, и видели ликове налик Бил Гејтса, и помислили, зашто да ми немам више? Људи којима треба више немају, не довољно, они немају ништа. Мало помоћи " демократизатора " и ето - Либија у грађанском рату, а од " контроле летова ", стигли смо до општег бомбардовања, и тога се ми итекако сећамо. Вртим се у круг..
Синоћ сам седео овде, бесан због свега негативног у мом животу (остављање пушења је најнегатвнија ствар у мом животу, горе него сламање срца) и читао о Либији, слушао касније свог оца, комшије који су били тамо претпрошле године на раду, и цртао - цртао свој живот по тим контурама, бојио бојом песка, осећајући га у коси под наносом ветра.. Слобода. Слобода, да се заљубиш и да проживиш остатак свог живота под тим осећајем, са сигурношћу да вас инстикти за преживљавање неће раздвојити, јер ће вам они бити потпуно успавани у чаролији неспутане љубави.. Деца, смех.. Тај свет сада нестаје, а ми, мали и бедни Срби смо им увели санкције. Позивам се на моју крв која није српска, само како бих се очистио овог осећаја срамоте, јер смо једној пријатељској земљи окренули леђа, одрекли се својих пријатеља и оставили их под бомбама хуманитаризма који ће их начинити налик нама, тужним и несрећних судбина. 1999. када то нико није смео, Гадафи нам је послао мало нафте. Циркуску потез, ма да, али ако ништа друго симболичан гест, на који ми никада нећемо одговорити.
Зато сам плакао са Гадафијем, не зато што су ме моји лажни пријатељи Срби оставили самог, већ зато што дивљаци са Запада, уништавају нешто што је веће од њих. Моамер је свој живот проживео и не осећа оно што осећам ја, страх. Ви глупи, мали људи, зар мислите да један старац размишља о свом краљевању? Гадафи је Бедуин, и за своју Оазу, он је дужан да први да живот. Онај ко ово не разуме ионако неће читати ову реченицу.
(#)
