Сасвим Неприродно.
Последња мања турнеја по Србији је заувек сачувала моја трагове које сам несвесно остављао по улицама Чачка и Горњег Милановца. Србија.
Србија је убедљиво најружнија земља на свету. Ма какав Бразил, Вијетнам и Никарагва. Србија је победила у још једном такмичењу у којем је циљ изгубити.
А гледао сам шуме и брда, потоке и реке, сиве бетонске путеве. И гробља.
Искрено да кажем, барем пет година нисам силазио доле, те сам уверења бранио сећањем и мислио о Србији и Србима по ономе што сам доживео као мало млађи, када бих из свог сивог града одлазио у свежину села, да прочистим плућа. Некако ми је тада све то изгледало као нешто што смо ми у граду изгубили, армирали и бетонирали. Зелена трава док ти сеже око, са планинским врховима који се губе у облаку, свежина и тишина.
Јуче сам гледао нешто сасвим друго.
Чачак, нпр, изгледа као град који егзистира у два времена - једне грађевине нису мењале своје боје барем 20 година, док поред њих као трн у оку стоји неки коцкасти објекат упадљиво једноличне боје, индустријског шаблон-дизајна. Снажни урбанистички контрасти тако једино доприносе да примеђујете беду тамо и где је нема, а тамо где је има, она постаје несносна. Осим центра, Чачак ме највише од свега подсећа на какве фавеле, на чувене панораме Јоханесбурга из доба Апартхејда, а када ходате или пролазите колима тим географским паралелама и меридијанима, просто осећате неминовност људских судбина сенки које промаљују лица гледајући странца. Као странац, тако сам се осећао, по први пут, у својој земљи и то по линији за коју сам био убеђен да нам је свима овде једнака. Моја беда није њихова беда и они је вероватно не би ни сматрали бедом, напротив.
Тек сада када сам поново код куће, мој град ми изгледа другачије, лепше, боље, а о људима и да не причам. Волим када видим часне старце из Србије, волим да попијем ракију са њима и да слушам њихове приче - то су генерације људи какви у свету не постоје. Српски сељак је најбољи и најлепши сељак на свету, саткан од традиције која се оваплотује на начин да се осећате добродошлим, ко год да сте. Стари Срби су за свој животни век видели шта су видели, али су из тога пуно научили, а то неумољиво знање хладног, градског човека просто преплављује осећањима.
А млади? Ови моји овде нису неки, али они тамо... Људске душе преполовљене у булеварима Београда, остављене у Липовачкој Шуми. Ни трага поноса у њима, као да је смешна архитектура хиперизградњом у последњих десет година градила нешто чудовишно у њима, и као Библијски грех, они се не осећају онако како би то требало.. Нити се понашају тако. Нисам их видео довољно, нити чуо па да будем мегасигуран, али нисам ни осетио жељу да им говорим како ништа од тога што они мисле није исправно. Побогу, рођен си у шуми! Зашто желиш да дођеш у град? Шта то немаш, а мислиш да ћеш овде наћи? Чачак није град, Чачак је село и свако ко тврди другачије није у праву. Језиво је ружан и тужан и прљав. Али то сам и знао, мање-више. Шта је са околином? Зашто тамо гради ко где стигне и шта му падне на памет? Природа Србије? Како и свака друга, са тиме да ми нашу уништавамо бесмисленом градњом викендица и ауто-отпада, без икаквог плана. Немојте ми рећи да је то цена опстанка. Хлеб и кајмак се не плаћају депонијално.
Ако хоћемо да учинимо Србију лепшом, бојим се да ћемо морати да је прво срушимо, и поново зидамо. У супротном, зазидаћемо сами себе у темеље хипермаркета у којем ће се једино продавати наше душе, а купца сумњам да ће бити, осим сенке у мантиљи са косом у руци....
