Сасвим Неприродно.
Последња мања турнеја по Србији је заувек сачувала моја трагове које сам несвесно остављао по улицама Чачка и Горњег Милановца. Србија.
Србија је убедљиво најружнија земља на свету. Ма какав Бразил, Вијетнам и Никарагва. Србија је победила у још једном такмичењу у којем је циљ изгубити.
А гледао сам шуме и брда, потоке и реке, сиве бетонске путеве. И гробља.
Искрено да кажем, барем пет година нисам силазио доле, те сам уверења бранио сећањем и мислио о Србији и Србима по ономе што сам доживео као мало млађи, када бих из свог сивог града одлазио у свежину села, да прочистим плућа. Некако ми је тада све то изгледало као нешто што смо ми у граду изгубили, армирали и бетонирали. Зелена трава док ти сеже око, са планинским врховима који се губе у облаку, свежина и тишина.
Јуче сам гледао нешто сасвим друго.
Чачак, нпр, изгледа као град који егзистира у два времена - једне грађевине нису мењале своје боје барем 20 година, док поред њих као трн у оку стоји неки коцкасти објекат упадљиво једноличне боје, индустријског шаблон-дизајна. Снажни урбанистички контрасти тако једино доприносе да примеђујете беду тамо и где је нема, а тамо где је има, она постаје несносна. Осим центра, Чачак ме највише од свега подсећа на какве фавеле, на чувене панораме Јоханесбурга из доба Апартхејда, а када ходате или пролазите колима тим географским паралелама и меридијанима, просто осећате неминовност људских судбина сенки које промаљују лица гледајући странца. Као странац, тако сам се осећао, по први пут, у својој земљи и то по линији за коју сам био убеђен да нам је свима овде једнака. Моја беда није њихова беда и они је вероватно не би ни сматрали бедом, напротив.
Тек сада када сам поново код куће, мој град ми изгледа другачије, лепше, боље, а о људима и да не причам. Волим када видим часне старце из Србије, волим да попијем ракију са њима и да слушам њихове приче - то су генерације људи какви у свету не постоје. Српски сељак је најбољи и најлепши сељак на свету, саткан од традиције која се оваплотује на начин да се осећате добродошлим, ко год да сте. Стари Срби су за свој животни век видели шта су видели, али су из тога пуно научили, а то неумољиво знање хладног, градског човека просто преплављује осећањима.
А млади? Ови моји овде нису неки, али они тамо... Људске душе преполовљене у булеварима Београда, остављене у Липовачкој Шуми. Ни трага поноса у њима, као да је смешна архитектура хиперизградњом у последњих десет година градила нешто чудовишно у њима, и као Библијски грех, они се не осећају онако како би то требало.. Нити се понашају тако. Нисам их видео довољно, нити чуо па да будем мегасигуран, али нисам ни осетио жељу да им говорим како ништа од тога што они мисле није исправно. Побогу, рођен си у шуми! Зашто желиш да дођеш у град? Шта то немаш, а мислиш да ћеш овде наћи? Чачак није град, Чачак је село и свако ко тврди другачије није у праву. Језиво је ружан и тужан и прљав. Али то сам и знао, мање-више. Шта је са околином? Зашто тамо гради ко где стигне и шта му падне на памет? Природа Србије? Како и свака друга, са тиме да ми нашу уништавамо бесмисленом градњом викендица и ауто-отпада, без икаквог плана. Немојте ми рећи да је то цена опстанка. Хлеб и кајмак се не плаћају депонијално.
Ако хоћемо да учинимо Србију лепшом, бојим се да ћемо морати да је прво срушимо, и поново зидамо. У супротном, зазидаћемо сами себе у темеље хипермаркета у којем ће се једино продавати наше душе, а купца сумњам да ће бити, осим сенке у мантиљи са косом у руци....
Данас ( или јуче ) зачуђени народ " са ове стране " је гледао како то комшије раде. Реално, трагикомедија, коју већ 20 година режира сам врх једне суверене државе, је данас добила сасвим нови смисао који опасно вуче ка оном " трагедија ". Читајући о пресуди Готовини, а поготово коментаре, чини се да је све речено, осим оног најбитнијег - зашто је Хрватски народ изашао на улице. Или још важније - зашто је изрицање пресуде било организовано на тргу јебеног главног града?! Не могу ни да замислим слична дешавња код нас, а тих изрицања је било подоста. Чини ми се да нико нема муда да каже шта се заиста догодило.
Политичку важност овако изречене пресуде ( " удружени злочиначки подухват " ) нисам кадар да протумачим, неке даље реперкусије, могуће правне маневре, али ја схватам зашто данас Хрват плаче, и зашто се онај тетовирани ћелави чика секао.
Ово није пресуда од важности за Хрватску државу и Хрватски народ, нити је Анте Готовина нека посебно битна личност просечном Хрвату - оно што је битно је сама Олуја. Социолози ће рећи да се Хрватски народ суочава са катарзом, са спознајом колико су њихове руке крваве, њихова омладина ће сада сазнати да су им очеви убице, и да је Хрватска настала на злочину који је осуђен - али то је само пола истине. Друга половина је она половина коју ми знамо, а на коју је данас Хрватски народ мислио својим изласком на улице и тобожњим протестом - они се поносе чињеницом да се Олуја догодила, поносни су што су тек тако протерали 500.000 људи у " Домобранском рату ", што су побили на хиљаде старих, жена и деце на најсвирепије начине, а чињеница да никада до сада нису били " опоменути " од Међународне заједнице је временом створила свет који се налази у вакууму, сачињен од анти-материје, обрнутих физичких законитости. Итекако добро они знају шта су урадили и немају проблем са тиме, што је катастрофална чињеница и већ говори и превише о психолошком стању целе једне нације, нације насталој на злочину.
Тешко је разврстати овакве асоцијалне појаве, имамо и ми наш пандан овоме, али наш историјски положај једноставно не дозвољава екстремизам као Веру пре оне Црквене.
На помен НДХ и Другог светског рата, већина нормалних људи би помислила да је то нешто " заборављено ", али управо та " докторска десертација " Поглавника Павелића је довела до оваквог расплета. Милион побијених Срба и других народности, етничко чишћење које траје сто година, то је основа модерног Хрватсва које је данас за говорницом користило појам " српштина " као нешто најружније што је могуће рећи, све из бунта и протеста.
" Колективна лудница ", " испирање мозга ", све то је поново изашло на видело данас. Сви, од председника Јосиповића, до селектора фудбалске репрезентације Билића су осудили ову неправедну и ничим изазвану одлуку. Издаја домовине је тврдити јавно другачије - болесни национализам је конац који држи шавове Хрватске свести и тужно је замислити количину менталног насиља којем су изложени људи од свог рођења па до стасања у људе. Јер, овде не говоримо о учењу Љубави - овде је реч о томе како Мрзети што је то више могуће.
Наравно да има нормалних људи тамо, сигуран сам да их има и неколико хиљада, али се они неће чути, ни данас нити икада. Хрватска је земља Хрвата, све друге су протерали.
Како тамо да научите да волите друге? Можда је зато Хрват плакао данас - јер нема кога да воли.
ОК, ТВ гледам само због преноса фудбалских утакмица, јер ново, савремено доба омогућава " рефундирање " сате и сате гледања увредљивих реклама које ће вас представити као идиота. Филмски програм, је, барем што се мене тиче, већ дуго испланиран и богат. Али гледати фудбал са гласом коментатора из Узбекистана, или ухватити стрим Ал-Џазире ми и није неки доживљај, али ако РТС не запосли некога, нема ми друге него да почнем да учим Арапски..
У неким фудбалски срећнијим годинама, тандем Пантић/Михајловски су били све оно што коментатори треба да буду - довољно забавни, довољно неодмерени, релативно тачни са прегршт " бисера " који су остали у памћењу народа и који се и дан-данас препричавају..
А шта ће остати иза Аце Стојановића и Владе Мијаиљовића? Ултра иритантни дуо, некада на Б92 телевизији, својим педерским гласићима нервирају чисто акустично, а сваки нови покушај слушања оног што они причају резултира фрустрацијама које ни свих пет брендова пива у рекламним блоковима не могу да изнивелишу..
Данашња омладина користи израз " ботина " та неког ко се понаша као програмерска скрипта - ограничено, функционално сврсисходно и ништа изван тог нивоа. Ацо и Владо, ви сте ботине.
Ацин проблем је што он вероватно више воли балет него фудбал и што је вероватно геј, па му се свиђа да гледа 22 ознојена мушакрца како се туку и трче за лоптом.. Да је он неки љубитељ фудбала, његови коментари би били посве другачији, али он сваком реченицом само изнова доказује елементарно неразумевање те чаробне игре. Потпуно небулозни статистички подаци никаквог стварног значаја нису доказ те тврдње; доказ је тренутак када он налази згодно да вам их наведе, не обазирући се на дешавања на терену, што је у данашњем дуелу Манчестера и Челзија било болно " чулно ". Плус, све пропраћено карактеристично " пискавим " вокалом.. Ужас.
Влада Мијаиљовић ( ако се тако зове?! ) је мање познат, али ништа мање иритантан. Он већ мало зна и од фудбала, али његова жеља да упозна сваки могући дијалекат, те имена играча изговара како би требало на њиховом нативном језику превазилази све границе.. Ако га неко познаје, замолите га да прокоментарише " Yohan Gourcuff-a ". Док свако нормалан каже " Гуркуф ", Влада ће рећи отприлике овако нешто : " ГјуУуУУуркјуууф ". Читај како пише.
Из неког разлога, данас Аца није могао ( смео ) да нам каже резултат Барселоне, вероватно да би задржао гледаоце да погледају одложени пренос, што је толико узалудан покушај да не бих то коментарисао, међутим, док ја одем до компјутера, погледам резултат, мислим... И овако јадну телевизију неко плаћа 500 динара месечно.. За шта? ОК, " хвала " им на преносима, али права за пренос ЛШ вероватно нису ни 5% буџета РТС-а.. Остатак узме Шотра да сними нешто за шта бих га ја бацио у затвор ( ако икада будем био у могућности, то ћу и учинити, не гине му доживотна робија ).. Све у свему, телевизор је сада само екран одређених техничких могућности. Телевизија као појам умрла је са могућношћу избора ко зна када.. Кладим се да тај статистички податак Аца, нажалост, није пронашао на Интернету, али обично када се напишу три блога о лошим коментаторима 56 минута након утакмица, ти коментатори добију отказ. Надајмо се.
(#)
Чак ни Сигмунд Фројд, који је можда чак био и геј, није успео да схвати шта то жене желе. Питање које мучи читаво човечанство (макар мушки део, а у одређеном, и све већем проценту, и женски) је и мени несавладива препрека.
Али чекај, да ли ћу стварно писати о томе како не схватам жене? Не.
У одређеном смислу, коначно сам их схватио, али је сазнање болније од трагичне претпоставке.
Дакле, шта жене желе? Све, осим оног што декларативно траже.
Док сам пребројавао сва места на којима ме тренутно најновији бродолом боли, да бих икако искулирао и престао да оптужујем цео свет за заверу, погледао сам јако, јако дубоко у себе и потражио разлог у себи. Реално, технички гледано, ништа не радим погрешно; ту сам када требам, нисам љубоморан превише, интелектуално сам несавладива препрека, а о чистој филозофији живота да и не причам; међутим, сав мој труд је поново био превише. ОК, превише се трудити, то је очигледна мана и погрешан приступ, међутим у овом случају, моја превишост се огледала у превеликом поштовању свих уврнутих захтева.
Зато сам се присетио веза где се то није дешавало, и где сам ја био тај " хировити ". И погодите шта? Те девојке и дан-данас, по сопственом признању су све осим равнодушне према мени, а у највећем броју случајева, никаква акција није проблем.
Но, да кренем испочетка сад.
Позната је тврдња да жене воле " кретене ", тј. мушкарце са којима је авантура у најави и дојави, са којима је свака секунда ризик, са којима постоји страх од повређивања, који су прави мушкарци који не слушају превише шта им се говори, него раде оно што би требало да раде и то раде одлично. Без лажне скромности, ја сам такав, и проценат мојих бивших љубави који ће за мене рећи да сам " кретен " је импресивно застрашујућ. Практично, само две девојке ће рећи за мене да сам нешто сасвим друго, и када би све оне дебатовале, оне би рекле - неке су умеле самном, а већина није.
Каква погрешна претпоставка.
Дубоко, у мом срцу, поготово након најновијег лудила кроз које сам прошао (а које ни у најави није готово) сазнао сам све одговоре.
Девојке које би рекле да сам кретен ( 90+ процената) за мене не представљају ама баш ништа, нити су то икада представљале; моја " веза " са њима се састојала из коктела самоће, досаде и одређеног степена " загорелости "; вешто сам избегавао класичне изласке, нудећи заузврат природни заводнички таленат који на њих једноставно делује снажније од аналгетика и све је било у реду колико сам ја хтео и колико ја хоћу; раскидао сам на све начине, најчешће телефоном, не из неког посебног разлога, већ из чисто практичног - не бих поднео да се видим са њима још једном, јер ме нервирају, смарају и то ми је трошење времена. Ја сам врло зао углавном, али главни разлог је тај - те девојке ми се никада нису ни свиђале.
Са друге стране, у везама у којима сам желео да будем, ствари нису функционисале из више разлога;без обзира на степен компатабилности, све се рушило пред " неизазовом " који ја представљам испред жене која ми се свиђа како би жена требало да се свиђа једном мушакрцу; све се мења дијаметрално, и уопште се не ради више да ја удовољим себи, или да ја добијем нешто - смисао свега је да се она осети као краљица или Богиња. Уопште не претерујем - моје расположење, мој поглед на свет онда зависи искључиво од ње, она буди у мени жељу да пузим и да молим и да заборавим на себе, а свака њена реч представља много тога мени, и лоше реагујем на њено нерасположење; све то контролишем, наравно, донекле, али суштина је да када нисам са њом (као сада) стравична усамљеност ме преплављује и осећам се као да умирем.
Када причам са женама о овим стварима, оне увек кажу - мораш мало да " зезаш ". Када причам са другарима, они се слажу, мораш да имаш свој живот, који је такође једна од карактеристика која се " гледа ".. ОК.
Онда би ми оне причале о својим моцима/шемама и узалудним покушајима да нешто од тога направе, а ја знам унапред - да од тога нема ништа. Како то знам? Прво, мушко сам, друго, већина мушкараца се слаже самном и свим овим наведеним. У бахатим потезима ја препознајем своју извештаченост, театралност и све оно што мислим о томе.
Али, то функционише беспрекорно. Заправо, чак се и ја слажем - права љубав треба да има елементе авантуризма, бајковитости, чаролија. Али ја то не умем.
Прво сам мислио да је у питању озбиљност прве велике љубави. Онда сам мислио да је у питању зато што је то " друга ". Сада престајем са изговорима - моја природа је таква, као и свих здравих мушкараца, уосталом. Трагедија женских несрећних љубави је идентична оним мени познатим - све је самозаваравање, превелика жеља и заслепљеност.
Како знам да то код мене није случај? По први пут, није ми толико криво што је она са другим, већ зато што није самном, није ми ни битно са ким је сада, ако поново буде самном, што се неће догодити из више разлога.
Зашто је толико желим? Желим је, не само због оног што она јесте, већ због свега оног што је она видела у мени, а ради се о мојој суштини, о нечему што сам скривао дубоко у мени да нисам ни знао да ли још увек постоји. Волим какав сам са њом, волим осећај себе и волим то лудило на које ме она наговара, волим осећај моћи, јер ми заиста апсолутно ништа није проблем као проблем. Међтим... Ниједан њен изговор, као разлика у годинама (она је старија од мене са идејама о браку) ме не може убедити, јер је истовремено причала о мени као о некоме са ким нема никакве контроле, као о неком са ким је страх свакодневница, као неко ко превише лако прозире праву истину.. Можда је и тако, али ако је тако, онда су све то биле само лажи; Каква је то девојка која након две недеље нађе другог?! То ми се, иначе, никад није догодило, период је обично између два и три месеца када ме је баш брига (или након две године), а сада сам ухваћен у процепу стварности - она је, сада док ово пишем са тим неким, потпуно безвезе, и ја бих је питао - зашто ниси самном потпуно безвезе? А то је суштина, не само бесмислице попут " ја тражим нешто одговарајуће за озбиљне животне захтеве попут деце и финансирање читавог тог подухвата " - да сам ја оно што би требало да сваки мушкарац буде (барем у глави несрећних жена), она би остала још увек, овако, она мисли да прави мушкарац треба да буде супротно од мене, не знајући круцијалну истину о мушко-женским односима, да ниједан мушкарац није способан према правој жени да буде " кретен ". Како бисте рекли, она ће га припитомити? хахахаххахаха! То се догађа у првих пет секунди, или никад. Како то знам? Ја сам мушкарац и говорим из свег срца, бесан што неко други добија нешто што, по чистој логици, не заслужује. Да ли је ово опште познато? То не знам, али не бих рекао, суштина је да свако добије нешто, а када то добије, онда хоће још. Чување те чаролије је уметност, коју ја нисам способан да изведем. Још нешто;мислите да вам дечко/муж веран? Хахахахаххаха! Ја вам гарантујем да није, осим ако се не понаша као ја; сви, али баш СВИ моји пријатељи варају девојке и то варају са ужитком и сладострашћу које ви не можете да појмите? А ми знамо да и да ви варате нас, и то нам не смета, зато што нам уопште није ни стало до вас.
Све у свему, нисам разочаран само најновијим неуспехом, већ истином која боли, заиста боли. Јасно, ово ће сви демантовати, негирати, класификовати као " глупост " човека сломљеног срца.. Али дубоко у себи, знате да сам у праву, да сам потврдио све страхове који обитавају дубоко у нама. И ОК сам, са неке стране.. Тако, значи, изгледа љубав до краја живота, и зато су наше маме и тате такви, а разводи све учесталији...
Супер.
(#)
Кажу да тек након деценије уживања, стичете потребну квалификацију " пушача " и сматра се да је након тога немогуће прекинути са навиком, или да је одрицање " болно ". Барем су мени тако рекли - 9 година и 9 месеци је трајала моја навика. Игра бројева? Само чекајте даље.
Добро, није баш 9 година, заправо је мање, осам и нешто, јер сам имао паузу у осмом разреду - мало више од годину дана нисам пушиo, али сам наставио у средњој и све до краја децембра прошле године, све ми дирајте, али не и цигарете! Ако их немам крај себе, то је значило бесмислен живот, и то ми се није догодило више од три пута - прво цигарете, па све остало.
А онда сам се разболео, ангина плекторис, прекинуо сам пост, а остало ми је три недеље, јбг.. Помислио сам, зашто да се не одужим Богу (религиозан сам на свој начин) и покажем да сам стварно желео да постим, па сам направио план да издржим до Божића. Издржао сам мноого дуже, заправо до данас.
Никакав посебан разлог нисам имао - смртно ми је досадно, помало сам бесан на све, нервозан, усамљен, реших да одем до оближњег парка са свеском у руци и свежом кутијом цигарета. Када сам стигао до трафике, први " флеш " - у њој ради моја другарица из дана када сам почео да пушим и " бизарна " сцена; пошто нам очеви раде заједно у истој фирми, замолим је да не каже да сам куповао цигарете?! Еееј, матора магарчина, а понаша се као клинц?! Добро, то је смешно, али то што сам срео сведока тих првих дана, није. Идемо даље.
Седох на клупу, уживам у музици - поента је била да не пушим спортски, већ да пушим овако, и у оваквим приликама, понекад. Међутим.. Узимам кутију, ОК, познат осећај, а нисам пушио само три месеца, наравно да ми је мало чудно.. Узимам ваљкасту " справу ", " сто-ес ", ма дивота, стављам је у уста, међутим... Непознат осећај у устима! Невероватно. Помало у неверици, палим на брзака, узимам поштен " цуг ", свестан сам могућих последица, типа, вртоглавице, мучнине, али ништа од тога - ово је јебено одвратно! Да не поверује човек! Задовољства којег се сећам као великог, али поприлично " отприлично ", једноставно нема! Али познат ми је укус, идентичан првој цигарети! Идентичан! Одвратно! Ништа, можда ће друга бити боља.
Пролази пола сата, иде ме " инспирација ", одлично иде писање, практично, након оволико емотивних шокова било би чудно да не иде, леп дан, на лепом сам месту, узимам другу цигарету - ма јок, опет је одвратно.
Седим тако и размишљам - оставио сам цигарете као што сам оставио неке девојке, осећао сам се супериорно и могао да их имам кад год пожелим, те ми нису интересантне. Сада, када је мене оставила девојка, због којих сам их такође ( мање-више ) оставио, враћам им се, али су оне потпуно " разуларене ". Бесно гледам у небо, и мислим на Бога - нарушен нам је однос, то је јасно, али зашто је бесан на мене? Зато што сам ја бесан на њега? Пишем још мало и устајем, крећем у шетњу. Пошто сам се угојио између 7 и 5 ( значи, 6 ) килограма за та три месеца ( имам још места, хвала Богу! ), смета ми стомак, па таман једна фина километража.. Слушам Grant Lee Buffalo (све препоруке, један од мојих омиљених бендова), размишљам о Либији, Богу, Нини, својој будућности, тј. послу који почињем следеће недеље.. Свашта. Стижем у град и има шта да видим - на један врло посебан дан за мене и једну младу даму која се баш недавно јавила након годину и по дана тишине свира бенд који је " наш ". Смејем се, али горко - још једна " ствар " која ми више не значи, а коју сам волео можда и више од цигарета. Сетим се тек тада, па да, 2011 је тачно 10 година од моје прве цигарете... Ко зна, можда и јесте био 23. Март. Рано пролеће, то је све што имам да вам кажем, заиста се не сећам. Крећем ка кући, размишљам о сопственој глупости - значај датума, календара, Бога, цигарета, уживања, девојака... Експлозија страсти и ништа ми није јасно. Помислио сам, волео бих да ово нема никаквог смисла, и да не постоји никакава Сила која омогућава и онемогућава ствари када сам ја у питању, јер нисам сигуран да бих волео да ( и даље ) зависим од плана Силе, а не од себе. Јер ако ја зависим од добре воље Господа, то значи да треба да га умилостивим? Истовремено, ако је он неки Бог, онда он зна шта се крије у мом срцу - а оно је на свом месту. Међтим, ако постоји, зашто ми отима моја два највећа задовољства - девојка на коју " откидам " и сад цигарете којима сам покушао да се вратим? Ово је проблем филозофске природе, на овој тачки цигарете су ми проклето одвратне и нећу више никада купити ниједну паклицу.
Али, улазим у кућу, трзај мишем, па клик на браузер, и ето ме на - Фејсу! Нема ништа, а видим да се ни Нина није поставила ништа ново, што је поприлично добро, јер ставља нешто типа, " секс је био страва, добар си јебач ", а овог пута знам да то нисам ја, те то може бити само неко други - класичне, свакодневне Фејсбук зајебанције.
Савладавам се, видим, нотификејшн, отворим, неки Арапин лајкује мој пост, ево тачног поста "Asiel Yessengeldina likes your comment: "Who cares? Who wants to live forever?" 5:48pm " Клик на то, кад има шта да видим - то је мој пост на фан-пејџу Малбора од пре две године! Случајност? Хаххаха! Након целог свог дана, и целе ове јебене 2011 године, која траје, ево три месеца, и већ је јебена, ово је, једноставно превише! Нема случајности, нема судбина и нема контроле - човек планира, Бог се смеје. Једноставно, не вреди. Добио сам посао када се нисам надао, изгубио сам девојку када се нисам надао, добио сам девојку којој се нисам надао итд, све сама изненађења, чуда.. понекад. Тако ми се догађају фантастичне ствари, а онда буквално НИШТА месецима. Знам да нисам једини, али забога - ја нисам пољубио девојку, а камоли секс СРАМОТНО ДУГО, а нисам им се ни свиђао нешто, без обзира на сав мој труд. А онда се спетљам са Нином, која ми је била буквално ТОП 1 жена на свету. Ништа не капирам, али ово сам морао да поделим са неким, иначе ћу полудети, моји пријатељи немају времена да блеје током дана, али су зато на Фејсу, а то ми није нешто.. Енивеј, како оставити цигарете, савет? Издржите три месеца. Јако је тешко, све је ново, учите како са рукама, како да причате без драмске паузе за дим, али вреди! Више пара, више ствари урадите уместо да губите време пушећи, то вам каже страствена дангуба која највише воли да седи по парковима и да пуши. Ето, то не могу, немам девојку, волим Либију и Гадафија, што она мрзи, те се нећемо сигурно помирити нити икада више бити заједно (о њој следећи пут, мајке ми), а на све то, она има неког јебача, а тек што смо раскинули.. Само бих да сам макар задовољан животом. Сада ми није тежак, али није ни леп, сив је, досадан, све више се удаљавам од свега овога, бринем. Почињем да бринем. (Даље) (#)
О Либији сам знао само да тамо иду људи да раде за велике паре, и да сви који су тамо провели пар година, а барем исто толико времена овде немају превише проблема. О њиховом лудом Диктатору и Тиранину, Моамеру Ел Гадафију сам читао у разним часописима - ЦКМ, ФХМ, и слични који су писали приче типа " од мушкарца за мушкарце ". Тек касније сам схватио да је читање тог ђубрета нешто потпуно геј, и заправо парадокс - мушкарци када читају, читају нешто вредно тога, разонода је превише.. удобна. Но, све што сам знао о њему, знао сам одатле и нисам превише размишљао о томе како је могуће да је та земља Мека и Медина за нас, а пакао за угњетавану нативну популацију, која се гуши у неслободама и чежњи за мало " западњачког " ваздуха, макар и градског, високо-октанског. Према томе, мислио сам да је човек, у најмању руку, кловн.
И пре и после стварања тог небитног става, живот је већ ишао некако, а ја помало " шарао ", истражујући различите стазе и начине живота. Овим не мислим на толико иритантну појаву да сваки јебени наркоман има неку причу који треба испричати - не пијем већ годинама, а дрогирао се нисам никад ( практично ). Више сам, рецимо.. Тражио баланс, баланс на овом немирном тлу које ми када најчвршће стојим на њему, редовно измиче. Ко сам, шта сам, где желим да будем, шта желим да постанем, и сличне теме о којима никако не размишљају тинејџери - то су теме о којима се мисли након, рецимо, двадесет друге године, када се самоиницијативно " избаците " са тотално промашеног факултета и узалудног студирања, када схватите да вас је то спасило, али и потрошило године живота.. FUCK. Мислим, да сам ишао против себе и постао то што нисам, то је пут без повратка и коначна судбина, што сам крајњим трзајем непознатом снагом избегао. Али се тиме суочио са својом сопственом земљом, за коју сам открио, више него икад, да је не волим. Ја не волим Србију, а поготово не волим нашег председника, Бориса Тадића. Да је жив, сада бих рекао да не волим ни Зорана Ђинђића, али није жив, а у сећању ми је остао као човек који није смео да изађе 1 на 1 са таквом утваром као што је Слободан Милошевић на изборе, него нам је послао Коштуњавог, којег смо се једва решили осам година касније. Зорана су убили, а легенда о њему живи - ја се сећам само да је тотално засрао ствар и поставио камен темељац овој Бласфемији у којој данас живимо. Дакле, не волим ништа - не волим људе, јер су сви моји пријатељи у странкама, или татини синови, и нико не размишља о томе шта жели да постане, него ће бити оно што могу, у датим условима, који обично зависе од политичке климе и " доступности ". Криминал, корупција, све то сам упознао из прве руке и видео Га - што је врло важно. Сулудим путевима, ја се дружим са оно што ви зовете " елита ", нису бахати и глупи, паметни су и добри људи, али и обезбеђени и заштићени од судбинских избора. Ја, пак, нисам.
" Колико познајеш себе ако никада ниси био у тучи " - тако бих описао свој сусрет са, практично, самим собом. Ја бих само да будем небитан, и да ме људи оставе на миру, што је знатно теже него што се чини на први поглед. Свуда, али баш свуда и у свакој ситуацији, постоји као неко такмичење и поновно доказивање. Живот је борба непрестана. Такмичете се са људима на послу, у школама, на улицама, са удварачима ваших девојака и увек око истог - новца. Да којим случајем сада добијем, рецимо, триста `иљада евра, цео мој живот би се променио, знатно на боље, у сваком погледу. Друштвени углед, друштвени живот а сигурно бих још увек имао и Њу, али о томе у посебној теми када саберем и одузмем. Овако, испред мене је борба. Знам, негативан сам - а данас, када ово пишем, добио сам нови посао, који може да буде посао какав ја волим, што је основа моје животне филозофије - ради оно што радиш најбоље, буди оно што јеси. Чему, онда, овај негативан тон?
Да ли знате како се живело у Либији, пре него што смо им ми, глупа Србија, увела санкције, а наши пријатељи Французи и Американци " демократизовали " ( in progress, stay tuned )
Школовање, здравство и комуналије су бесплатни за сваког. Стударање у иностранству? Нема проблема, држава плаћа студирање у иностранству. Када се пар венча, од државе добију кућу или стан. Ко је незапослен, добија просечну плату свог звања док се не запосли, тј. док га држава не запосли.
Ето, три лако доступне информације о стварном стању у тој Либији.
Утицај Западне културе, медија и примамљив ресурс сада су заувек уништили један начин живота, а луди диктатор који није морао да свом народу омогући овако лагодан живот имаће статус какав има Садам Хусеин, још једна заблуда званичне Историје који пишу фашисти Вашингтона..
Добро је да сам за ову Оазу сазнали сада када нестаје, и више не може бити предмет сањарења врелих пустињских ноћи у једном сасвим другачијем животном облику..
Да, да, буни се народ, како да не - 40 година је превише, јел`да? Зато мрзим свој глупави народ још више, јер он није ништа научио из наше горке судбине, а на бомбардовање Либије и убијање цивила гледа као што је неки Данац гледао на нас пре 12 година, и признајте, заболе вас и за једне и за друге, јер живот овде не оставља превише времена за такве мисли.
Замислите да се родите, да сте стално окружени породицом, да студирате шта год да желите, да нисте гладни, нисте жедни, лепо сте обучени, имате све што пожелите од материјалних ствари, венчате се зато што сте се заљубили.. Дођавола, мени би било довољно само ово, а камоли наставак списка - " стан, аутомобил по фабричкој цени.. ".
Слобода говора и мишљења кажете? Хахахаха! Ко заиста мисли да је око тога овде реч? Ко може да замисли да се одриче свега оног, због могућности да на блогу напише - Борис Тадић је пушио коњу курац, док га је носорог јебао у буљу. Ето, то вам је та слобода говора, и што се мене тиче, не треба ми ако се под слободом говора подразумева критика власти - ја хоћу да сам глуп, да не знам ко је власт, али да власт свој посао ради добро, а јебему матер, ако Гадафи није радио добро, онда не знам ко је..
Јел знате ко је незадовољан тамо? Незадовољни су они који су о трошку Либије студирали у иностранству, и видели ликове налик Бил Гејтса, и помислили, зашто да ми немам више? Људи којима треба више немају, не довољно, они немају ништа. Мало помоћи " демократизатора " и ето - Либија у грађанском рату, а од " контроле летова ", стигли смо до општег бомбардовања, и тога се ми итекако сећамо. Вртим се у круг..
Синоћ сам седео овде, бесан због свега негативног у мом животу (остављање пушења је најнегатвнија ствар у мом животу, горе него сламање срца) и читао о Либији, слушао касније свог оца, комшије који су били тамо претпрошле године на раду, и цртао - цртао свој живот по тим контурама, бојио бојом песка, осећајући га у коси под наносом ветра.. Слобода. Слобода, да се заљубиш и да проживиш остатак свог живота под тим осећајем, са сигурношћу да вас инстикти за преживљавање неће раздвојити, јер ће вам они бити потпуно успавани у чаролији неспутане љубави.. Деца, смех.. Тај свет сада нестаје, а ми, мали и бедни Срби смо им увели санкције. Позивам се на моју крв која није српска, само како бих се очистио овог осећаја срамоте, јер смо једној пријатељској земљи окренули леђа, одрекли се својих пријатеља и оставили их под бомбама хуманитаризма који ће их начинити налик нама, тужним и несрећних судбина. 1999. када то нико није смео, Гадафи нам је послао мало нафте. Циркуску потез, ма да, али ако ништа друго симболичан гест, на који ми никада нећемо одговорити.
Зато сам плакао са Гадафијем, не зато што су ме моји лажни пријатељи Срби оставили самог, већ зато што дивљаци са Запада, уништавају нешто што је веће од њих. Моамер је свој живот проживео и не осећа оно што осећам ја, страх. Ви глупи, мали људи, зар мислите да један старац размишља о свом краљевању? Гадафи је Бедуин, и за своју Оазу, он је дужан да први да живот. Онај ко ово не разуме ионако неће читати ову реченицу.
(#)
